Is­tak­nu­ti cr­no­gor­ski i ju­go­slo­ven­ski no­vi­nar Mi­lo­rad Mi­njo Kne­že­vić sa­hra­njen je pri­je dva da­na u Pod­go­ri­ci. Ro­đen je 3. ja­nu­a­ra pri­je 85 go­di­na u Daj­ba­ba­ma kod Pod­go­ri­ce. Pod bre­me­nom go­di­na ni­je se pre­da­vao sta­rač­koj osa­mi, već je do pri­je par go­di­na bio se­kre­tar Sa­ve­za no­vi­na­ra Sr­bi­je i Cr­ne Go­re i Udru­že­nje no­vi­na­ra Cr­ne Go­re.
Ma­lo je ko­ja ra­dij­ska emi­si­ja ima­la slu­ša­nost kao „Ne­dje­ljom o se­lu i po­ljo­pri­vre­di – pre­ko po­lja, pre­ko go­ra i pla­ni­na” Ra­dio Ti­to­gra­da, ka­sni­je Ra­di­ja Cr­ne Go­re, ko­ju je vo­dio i ure­đi­vao. Dok je ona tra­ja­la i naj­vred­ni­ji do­ma­ći­ni po se­li­ma Cr­ne Go­re, ali i slu­ša­o­ci u gra­do­vi­ma, zna­li su da od­lo­že mno­ge svo­je po­slo­ve i pre­tvo­re se „u uho”, ka­ko bi što bo­lje ču­li što im ovaj ne­u­mor­ni re­por­ter te ne­dje­lje po­sred­stvom ra­di­o­a­pa­ra­ta do­no­si u do­mo­ve. Pli­je­ni­le su pa­žnju nje­go­ve bri­ljant­no ura­đe­ne re­por­ta­že o uzor­nim po­ljo­pri­vred­ni­ci­ma iz pi­to­mih, ali i iz naj­u­da­lje­ni­jih se­la Cr­ne Go­re, kao i za­pi­si o no­vim ki­lo­me­tri­ma pu­ta, as­fal­ta, vo­do­vod­ne, elek­trič­ne i te­le­fon­ske mre­že... Kne­že­vić je u za­slu­že­nu pen­zi­ju oti­šao 1995. go­di­ne, a naj­ljep­ša po­tvr­da nje­go­vog ra­da je kult­nost emi­si­je, ko­ju je pro­fe­si­o­nal­no, po­sve­će­no, sa pu­no umi­je­ća, pri­jat­nim i me­lo­dič­nim gla­som vo­dio i ure­đi­vao 17 go­di­na.
Nje­go­vo član­stvo u Sa­ve­zu or­ga­ni­za­ci­ja bo­ra­ca NOR-a Cr­ne Go­re – ju­go­slo­ven­ska op­ci­ja sma­trao je svo­jim du­gom pre­ma pre­ci­ma, po­seb­nu ocu Špi­ru, ne­ka­da­šnjem par­ti­zan­skom od­bo­r­ni­ku na pra­gu oku­pi­ra­ne Pod­go­ri­ce i stri­če­vi­ma, bor­ci­ma slav­ne Pe­te pro­le­ter­ske bri­ga­de. Po­red to­ga, kao je­dan od 183 ma­tu­ran­ta pr­ve ge­ne­ra­ci­je re­dov­no za­vr­še­nih uči­te­lja u Nik­ši­ću, ak­tiv­no je uče­stvo­vao u ra­du NVO Spo­me­nik uči­te­lju.
Do do­la­ska u Pod­go­ri­cu (on­da­šnji Ti­to­grad) 1978. go­di­ne, ži­vio je i ra­dio u Bo­sni, u Bu­goj­nu, gdje je i van­red­no stu­di­rao, „uz rad” (in­že­njer or­ga­ni­za­ci­je ra­da). Upo­re­do sa uči­telj­skim po­zi­vom po­čeo je i da pi­še. Bio je do­pi­snik Ra­dio Sa­ra­je­va, „Po­li­ti­ke”, Tan­ju­ga, a jed­no vri­je­me bio je i ured­nik Ra­dio Bu­goj­na.
Go­vo­rio je da ga je sve vri­je­me pri­vla­čio „za­vi­čaj­ni mag­net”. Tu že­lju da se vra­ti u Cr­nu Go­ru pro­zreo je jed­ne pri­li­ke Aljo Šar­kić, ta­da­šnji glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik Ra­dio Ti­to­gra­da. Ta­ko se ob­reo u toj me­dij­skoj ku­ći. Vr­lo br­zo od ko­le­gi­ni­ce Ma­li­ne Ako­vić na­sle­đu­je 30-mi­nut­nu „Emi­si­ju za se­lo”. Tu po­či­nje naj­u­spje­šni­ji dio nje­go­vog no­vi­nar­skog za­ni­ma­nja.
Od ta­da, pa sve do od­la­ska u pen­zi­ju, Mi­nji­no „Se­lo” je u vi­še na­vra­ta pro­gla­ša­va­no naj­bo­ljom emi­si­jom na ta­la­si­ma Ra­dio Ti­to­gra­da. Te ocje­ne su mu do­no­si­le broj­na pri­zna­nja, od ko­jih se iz­dva­ja­ju dvi­je na­gra­de za ži­vot­no dje­lo – Udru­že­nja no­vi­na­ra Cr­ne Go­re i Sa­ve­za no­vi­na­ra Ju­go­sla­vi­je.
Osim ovih naj­ve­ćih pri­zna­nja u no­vi­nar­stvu, Kne­že­vić je do­bit­nik i mno­gih dru­gih na­gra­da: Pr­ve go­di­šnje na­gra­de UNCG za 1986. go­di­nu, No­vem­bar­ske go­di­šnje na­gra­de RTVTG, Zlat­ne pla­ke­te RTVTG, Zlat­ne pla­ke­te Za­dru­žnog sa­ve­za Ju­go­sla­vi­je, Po­ve­lje sa zlat­nom pla­ke­tom Za­dru­žnog sa­ve­za Ju­go­sla­vi­je, Po­ve­lje sa zlat­nom pla­ke­tom Za­dru­žnog sa­ve­za Cr­ne Go­re (re­kor­der­ska ti­tu­la), Me­da­lje za­slu­ga za na­rod i dru­gih.
Od­la­skom u pen­zi­ju on ni­je pre­stao da se ba­vi no­vi­nar­stvom, ko­jem je po­sve­tio sko­ro 50 go­di­na. Sa po­koj­nim no­vi­na­rom Ve­li­mi­ri­om Ta­si­ćem po­kre­nuo je pri­je 14 go­di­na i ča­so­pis „Pče­la­ra­stvo”, u ko­me je ob­ja­vio pre­ko 250 na­slo­va. Ni­gdje ni­je išao bez ka­se­to­fo­na i fo­to-apa­ra­ta.
R.K.


Ve­li­ka­ni re­por­ta­že

Kne­že­vić je re­por­ta­žu sma­trao vr­hom no­vi­nar­stva, za nje­ga je to bio naj­te­ži i naj­u­zvi­še­ni­ji ža­nr, a to je re­kao pri­je tri go­di­ne za „Dan” u raz­go­vo­ru sa Ili­jom Jo­vi­će­vi­ćem.
Uz po­što­va­nje pre­ma svi­ma osta­li­ma, Ra­do­va­na Ja­bla­na sma­trao je naj­ve­ćim cr­no­gor­skim i ju­go­slo­ven­skim re­por­te­rom. Bri­žno je ču­vao če­stit­ku ko­ju mu je pri­li­kom jed­ne od mno­go­broj­nih na­gra­da upu­tio ko­le­ga i pri­ja­telj Ra­do­van Ja­blan.
„Za­slu­žne tvo­je na­gra­de ima­ju opoj­ni mi­ris ze­mlje, ve­dri­nu Lov­će­na, bi­stri­nu Ta­re i bo­ju vi­na iz mo­jih Rva­ša” – na­pi­sao mu je ta­da ovaj ve­li­kan re­por­ta­že.